Обележје нашег времена, барем у развијеном свету, јесте да људи чезну за тишином, а никако не могу да је нађу. Тутњава саобраћаја, непрестани звучни сигнали мобилних телефона, дигиталне објаве у аутобусима и возовима, телевизори који треште чак и када никога нема у канцеларијама, непрестано бомбардују слух и одвраћају пажњу. Људи себе исцрпљују буком, а чезну за супротношћу – било у дивљини, на пространом океану или у неком скровишту где се на миру могу посветити размишљању. Алан Корбин, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, док се Арлинг Каге, норвешки истраживач, присећа пустих предела Антарктика, како су на тим местима покушали да нађу спас.

А опет, како г. Корбин истиче у „Историји тишине“, данас вероватно није ништа бучније него што је било у прошлости. Пре пнеуматских гума, градским улицама се проламало заглушујуће клопарање точкова оивичених металом и потковица које ударају о калдрму. Пре него што смо се добровољно осамили путем мобилних телефона, у аутобусима и возовима је све одзвањало од разговора. Продавци новина нису немо држали робу на гомили, већ су је оглашавали из све снаге, исто као што су то радили и продавци вишања, љубичица и свеже скуше. У позоришту и опери је владала општа гунгула од клицања и бодрења. Чак су и сељаци певали док су на селу напорно радили. Сада више не певају.

Оно што се променило није толико ниво буке, на коју су се и у претходним столећима људи жалили, већ размера растрзаности која се јавља уместо тишине. У томе лежи још један парадокс, јер када наступи тишина — дубоко у боровој шуми, у непрегледној пустињи, изненада испражњеној соби — она је често пре узнемирујућа него добро дошла. Увлачи се стрепња, а уво се инстинктивно хвата за било шта — пуцкетање ватре, цвркут птица или шуштање лишћа — да га избави од ове непознате празнине. Људи желе тишину, али не у великој мери.

Главна тема данашњице, барем када је реч о развијеном свету, јесте да је људима преко потребна тишина. Од тишине, међутим, ни трага ни гласа. Несносна бука саобраћаја, непрекидна звоњава телефона, дигитална саопштења у аутобусима и возовима, прегласни телевизори чак и у празним канцеларијама, бомбардују нас и окупирају без престанка. Човечанство само себе замара буком, а жуди за њеном супротношћу — дивљином, пространством океана или неком другом оазом мира и концентрације. Ален Корбен, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, из својих сећања о пустим пределима Антарктика, обојица у покушају бекства.

А ипак, као што Корбен истиче у свом делу „Историја тишине“, бука вероватно и није много већа него раније. Пре него што су измишљене пнеуматске гуме, градским улицама одзвањао је заглушујући звекет металних точкова и удар потковица о камену подлогу. Пре добровољне изолације која је наступила са појавом мобилних телефона, аутобуси и возови врвели су од разговора. Продавци новина нису ћутке остављали своју робу на гомили — рекламирали су је на сав глас, баш као што су то чинили и продавци трешања, љубичица и свежег шарана. Позориштем и опером одјекивали су повици одушевљене или пак разочаране публике. Чак су и сељаци уз песму обављали најтеже послове. Те песме више нема.

Није се толико променила количина буке — на њу су се људи и раније жалили, већ заокупираност, која попуњава простор наместо тишине. Ту се крије још један парадокс — када у дубини четинарске шуме, пустињи или наједном испражњеној соби коначно наступи тишина, она нам више смета него што нам прија. У нас се увлачи страх; уво се инстинктивно качи за било шта, пуцкетање ватре, птичји пој или шуштање лишћа, било шта што ће нас спасити од те непознате празнине. Људи желе тишину, али у ограниченим количинама.

Lajtmotiv doba u kome živimo, barem u razvijenom svetu, jeste to što ljudi žude za tišinom a nikako ne uspevaju da je pronađu. Zaglušujući zvuk saobraćaja, neprekidna zvonjava telefona, digitalna saopštenja u autobusima i vozovima, televizijski prijemnici koji trešte čak i u praznim kancelarijama, predstavljaju beskrajno zlostavljanje i izazivaju uznemirenost. Čovečanstvo se iscrpljuje bukom i žudi za njenom suprotnošću – u divljini, na prostranom okeanu ili nekom izolovanom mestu posvećenom tišini ili koncentraciji. Alan Korbin, profesor istorije, piše iz svog utočišta u Sorboni, a Erling Kage, norveški istraživač, prema sećanjima na bespuća Antarktika, gde su obojica pokušali da pobegnu.

A ipak, kako gospodin Korbin ističe u „Istoriji tišine“, danas je bučno verovatno isto onoliko koliko je bilo i u prošlosti. Pre pneumatika, gradske ulice bile su ispunjene zaglušujućim zveketom metalom oivičenih točkova i potkovica po kaldrmi. Pre dobrovoljne izolacije preko mobilnih telefona, autobusi i vozovi zvonili su od razgovora. Prodavci novina nisu ostavljali svoju robu na nemoj gomili, već su je reklamirali na sav glas, kao što su radili prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorište i opera predstavljali su metež poklika i poruge. Čak i na selu, seljaci su pevali dok su naporno radili. Danas ne pevaju.

Ono što se izmenilo nije nivo buke, na koju su se prethodnih vekova takođe žalili, već nivo uznemirenosti koja okupira prostor koji bi mogla da zauzme tišina. Tu se pomalja još jedan paradoks, jer kada tišina zaista zavlada – u dubinama borove šume, u netaknutoj pustinji, u iznenada napuštenoj sobi – češće biva uznemiravajuća nego dobrodošla. Zebnja se šunja, uho instinktivno osluškuje bilo šta, da li je to puckanje vatre, cvrkut ptica ili šuštanje lišća, što će ga spasiti od ove nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne baš toliko.

Такво је време, барем у развијеном свету, да људи жуде за тишином, али је не налазе. Брујање саобраћаја, непрекидна звоњава телефона, дигитална обавештења у аутобусима и возовима, ТВ апарати који треште чак и из празних канцеларија, само су једно бескрајно бубњање и ометање. Људски род се исцрпљује буком, а чезне за супротним—било у дивљини, ширином океана или на неком повученом месту намењеном тишини и сабрању. Ален Корбен, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, присећа се о пустарама Антарктика, куда су обојица покушала да утекну.

Ипак, како истиче господин Корбен у ''Историји тишине'', вероватно да нема више буке него што је иначе било. Пре пнеуматских гума улице градова биле су пуне заглушујућег клопарања точкова оивичених металом и потковица по калдрми. Пре добровољне изолације мобилним телефонима у аутобусима и возовима све је јечало од разговора. Колпортери нису тек тако утишано остављали своју робу на гомилу, већ су је рекламирали на сав глас, што је важило и за продавце трешања, љубичица и свеже скуше. Позориште и опера били су у хаосу од узвика одобравања и негодовања. Чак и на селу, сељаци би певали док кулуче. Сада више не певају.

Оно што се променило није толико ни ниво буке, на коју је и у претходним вековима било притужбе, већ ниво ометања, које заузима простор у који би тишина могла да продре. Овде избија на видело још један парадокс, јер ако је већ и продрла—у дубине борове шуме, у голети пустиње, у изненада напуштену просторију—често се пре покаже као иритирајућа него добродошла. Увлачи се страх, ухо се инстинктивно усредсређује на било шта, било на шиштање ватре било на птичји зов или на шуштање лишћа, што би га избавило од ове незнане празнине. Људима треба тишина, али не баш толико.

Tema ovog doba, bar u razvijenom svetu, je da ljudi žude za tišinom, ali uopšte ne mogu da je nađu. Tutnjava saobraćaja, neprestani zvukovi telefona, digitalna obaveštenja u autobusima i vozovima, treštanje televizora čak i u praznim kancelarijama, su neprestano maltretiranje i ometanje. Ljudska rasa se iscrpljuje bukom i čezne za njenom suprotnošću - bila ona u divljinama, na širokom okeanu ili u nekom skloništu posvećenom tišini i koncentraciji. Alen Korbin, profesor istorije, piše iz svog utočišta na Sorboni, a Erling Kage, norveški istraživač, iz svojih uspomena na bespuća Antarktika, gde su obojica probala da pobegnu.

Pa ipak, kako g. Korbin naglašava u "Istoriji tišine", verovatno nema više buke nego nekada. Pre pneumatika, gradske ulice su bile pune zaglušujućeg zveketa točkova sa metalnim naplatkom i potkovica na kamenu. Pre dobrovoljne izolacije putem mobilnih telefona, autobusi i vozovi su odzvanjali razgovorom. Prodavci novina nisu ostavljali svoju robu na gomili bez reči, već su je reklamirali najjačim mogućim glasom, kao i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorište i opera su bili haos usklika odobravanja i neslaganja. Čak i na selu, seljaci su pevali dok rmbače. Sada ne pevaju.

Ono što se promenilo nije u tolikoj meri nivo buke, na koji su se prethodni vekovi takođe žalili, već nivo odvraćanja pažnje, koje zauzima prostor koji bi tišina mogla da napadne. Tu se nazire još jedan paradoks, jer kad tišina zaista napadne - u dubinama borove šume, u goloj pustinji, u iznenada napuštenoj sobi - često se ispostavi da je pre zastrašujuća nego dobrodošla. Strah se ušunja; uho se instinktivno koncentriše na sve - bilo da je pucketanje vatre ili ptičji poziv ili šuštanje lišća, što će ga spasti od ove nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne toliko.

Тема овог доба, бар у развијеном свету, јесте то што људи жуде за тишином а не могу да је добију. Саобраћајна галама, непрекидно пиштање телефона, дигитална саопштења у аутобусима и возовима, телевизори који галаме чак и у празним канцеларијама – све то бесомучно одузима енергију и пажњу. Људска ужурбаност сама по себи изнурује прављењем буке и тежњом ка њеној супротности – било у дивљини, на океанским пространствима или у неком збегу посвећеном миру и концентрацији. Алан Корбин, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, о свом сећању на пусту земљу Антарктика, где су обојица покушали да побегну.

И поред тога, како г. Корбин истиче у „Историји тишине”, вероватно више нема толико тишине него што је икад било. Пре пнеуматика, улице су у градовима одзвањале од заглушујућих удара точкова с металним ободом и коњских копита о камене коцке. Пре добровољне изолације мобилним телефонима, аутобуси и возови су јечали од разговора. Продавци новина нису немо остављали своју робу на камари већ су је промовисали на сав глас, као и продавци вишања, љубичица и рибе. Позориште и опера одјекивали су од ларме и довикивања. Чак и на селу, сељани су запевали приликом обављања тешких послова. А данас више не певају.

Оно што се променило није само ниво буке, на коју се људи већ вековима жале, него ниво дистрактора пажње, који заузимају простор који тишина може да угрози. Јавља се, пак, други парадокс јер када га ипак угрози – у дубини шуме бора, у голој пустињи, у изненадно испражњеној соби – опет се испостави да тишина више смета него што прија. А онда се страх увуче; ухо се инстинктивно веже за нешто, било да је то огањ ватре или птичја песма или шуштање лишћа, који ће га спасити од ове непознате празнине. Људи желе тишину, али не баш толико.

Jedna od tema, makar što se razvijenog dela sveta tiče, je da ljudi žude za tišinom a da ne mogu da je nađu. Saobraćajna buka, neprekidna zvonjava telefona, digitalne najave autobusa i vozova, televizori koji se oglašavaju čak i u praznim kancelarijama, predstavljaju beskrajni izvor buke i ometanja. Ljudska rasa se iscrpljuje bukom a žudi za suprotnim - bilo u divljini, na širokom okeanu ili u osami posvećenoj miru i koncentraciji. Alen Korben (Alain Corbin), profesor istorije, piše iz svog skloništa u Sorboni, a Erling Kage (Erling Kagge), norveški istraživač, opisuje svoja sećanja na pustoš Antarktika, mesta na koja su obojica pokušali da pobegnu.

A ipak, kako gospodin Korben ističe u "Istoriji Tišine", danas verovatno nije veća buka nego što je nekada bila. Pre postojanja pneumatskih guma, gradske ulice su bile pune zaglušujućeg odzvanjanja točkova sa metalnim okvirom i konjskih potkovica na kamenu. Pre dobrovoljne izolacije mobilnim telefonima, autobusi i vozovi odjekivali su od razgovora. Prodavci novina nisu nemo ostavljali svoju robu na gomili, već su je reklamirali što je moguće glasnije, kao što su i prodavci trešanja, ljubičica i skuše. Pozorišta i opere predstavljale su haos odjeka i negodovanja. Čak i na selu, seljaci su pevali dok su dirinčili. Oni sada ne pevaju.

Ono što se promenilo nije toliko nivo buke, na koji su se u prethodnim vekovima takođe žalili, već nivo ometanja, koji zauzima prostor koji bi tišina mogla da zauzme. Ovde se nazire još jedan paradoks, zato što i kada tišina zaista nastupi - u dubinama borove šume, u ogoljenoj pustinji, u iznenada ispražnjenoj sobi - ona se često pokaže kao obeshrabrujuća nego dobrodošla. Užas se uvlači; uho instinktivno reaguje na bilo šta, bilo da je šištanje vatre ili zov ptice ili šuštanje lišća, što će je sačuvati od te nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne baš toliko.

Glavna tema današnjice, barem u razvijenom delu sveta, je ljudska težnja za tišinom koju nikako da pronadju. Saobraćajna buka, beskonačna zvonjava telefona, zvučne najave u autobusima i vozovima, televizori koji rade čak i u praznim kancelarijama predstavljaju beskonačan napad na naše sive ćelije. Ljudska rasa se nalazi u rascepu između svakodnevne izloženosti buci i žudnjom za njenom suprotnošću – da li u prirodi, na otvorenom moru, ili u nekim skrivenim krajevima posvećenim miru i dubokoj koncetraciji. Alan Korbin, profesor istorije, piše iz svog skrivenog mesta u Sorboni, a Erling Kage, norveški istraživač, se u svojim memoarima seća nepreglednih prostranstava Antartika, obojica pokušavajući da nadju svoj mir i pribežište na ovim mestima.

Ipak, kako je to rekao g. Korbin u svojoj „Istoriji tišine“ danas verovatno nema ništa više buke nego što je i bilo u nekim ranijim periodima. Pre pojave pneumatskih guma, ulice su bile prepune zaglušujućeg zvuka točkova optočenih metalnim okvirima i topota konjskih potkovica po kamenim ulicama. Pre dobrotvorne izolacije uz mobilne telefone, autobusi i vozovi su brujali od ljudskog razgovora. Prodavci novina nisu svoju „robu“ stavljali da nemo čeka svoga kupca već su je oglašavali što su glasnije mogli, kao i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorište i opera bili su poprište ovacija ali i negodovanja. Čak i u selima bi seljaci pevali u toku veoma napornog rada. Više ne pevaju.

Ono što se promenilo nije samo nivo buke, na šta su se ljudi u prošlim vekovima takodje žalili, već nivo i dubina poremećaja čija bi altrenativa mogla biti tišina. Tu dolazimo do još jednom paradoksa, kada tišina i zavlada nekim prostorom – u dubinama borovih šuma, u ogololeloj pustinji, u iznenada slobodnoj sobi – više izaziva nespokoj nego mir. Jeza se polako uvlači u kosti, uho instinktivno šeli da čuje bilo kakav zvuk, da li pucketanje vatre ili zvižduk ptica ili šuštanje lišća koji će ga spasiti od te nepoznate praznine. Da, ljudi žele tišinu, ali ne baš toliko jako.

Тема овога века, барем у развијеном свету, јесте људcкo трагање за тишинoм кojу никакo не успевају да пронађу. Бука саобраћаја, непрестано биповање мобилних телефона, дигиталне објаве у аутобусима и возовима, телевизори који лампарају у празним канцеларијама, представљају непрекидни мотор буке и дистракцију. Људска врста се исцрпљује буком и тражи супротно-било у дивљини, на пучини океана или у неком одморишту посвећеном спокоју и концентрацији. Ален Корбен, професор историје, пише из свог прибежишта на Сорбони, а Ерлинг Каг, норвешки истраживач, пише из свojих сећања на пространства Антарктика, а то су места на којима они покушавају да пронађу уточиште.

А ипак, како истиче господин Корбен у својој « Историји тишине », у данашњем свету нема више буке него што ју је било у прошлости. Пре појаве пнеуматских гума, градске улице биле су испуњене заглушујућим звекетом кojи су прoизвoдили точкови са металним облошцима и коњске потковице у додиру са каменом подлогом . Пре него што смо почели да се добровољно изолујемо уз мобилне телефоне аутобуси и возови јечали су од разговора. Продавци новина нису немо држали своју робу наслагану на гомили, већ су је рекламирали вичући на сав глас, баш као и продавци трешања, љубичица или свеже скуше. У операма и позориштима хаотично су се мешали узвици бодрења са звиждуцима негодовања.Чак су и сељаци на пољима певали док су обављали тежак рад. Данас је и њихова песма утихнула.

Оно што се променило није толико степен буке, на шта су се жалили и виновници минулих векова, већ степен дистракције, која испуњава простор којим би требало да влада тишина. И ту се јавља један други парадокс, када тишина овлада неким простором- дубoкo у четинарскoj шуми, усред пустиње или у изненада опустелој соби-обично нас то стање више нервира него што буди позитивна осећања. Прожете осећањем језе, уши се инстинктивно везују за све звуке око себе, било да је реч о пуцкетању ватре, птичијем зову или шуштању лишћа, јер на тај начин траже спас од те непознате празнине. Људи чезну за тишином, али не баш у великој мери.

Tema stoleća, makar u razvijenom svetu, jeste da ljudi žude za tišinom, ali je nikako ne pronalaze. Huk saobraćaja, neprestana zvonjava telefona, digitalne najave u autobusima i vozovima, treštanje televizora čak i u praznim kancelarijama, povređuju nas i uznemiravaju i tome nema kraja. Ljudska rasa se iscrpljuje tom bukom, kao i žudnjom za njenom suprotnošću - u divljini, na bespreglednom okeanu ili nekom mestu za osamu gde bi se posvetili mirovanju i koncentraciji. Alain Corbin, professor istorije, piše iz svog utočišta u Sorboni, a Erling Kagge, norveški istraživač, na osnovu svojih sećanja na pustoši Antarktika – obojica inspirisani mestima gde su pokušali da pobegnu.

Pa ipak, kako ističe Corbin u „Istoriji tišine“, buke verovatno nema više nego što je nekada bilo. Pre pneumatskih guma, gradske ulice su bile „pune“ zaglušujuće zveke metalom uokvirenih točkova i potkovica na kamenu. Pre dobrovoljne izolacije putem mobilnih telefona, autobusima i vozovima je „zvonio“ razgovor. Prodavci novina nisu ostavljali svoju robu među nemu gomilu, već su je reklamirali, i to najjačim glasom, baš kao i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Teatar i opera su bili pravi haos od uslika ovacija i negodovanja. Čak i izvan grada, seljaci su pevali radeći teške poslove. Danas - tog pevanja nema.

Ono što se promenilo nije toliko nivo buke, na koji su se mogla žaliti i prethodna stoleća, već nivo rastrojstva koje zauzima prostor koji bi mogla da „napadne“ tišina. Postoji još jedan paradoks: kada ona zaista napada – u dubini borove šume, u goloj pustinji, u iznenada ispražnjenoj sobi – često se pokazuje pre uznemirujućom nego dobrodošlom. Strah nas obuzima; naše uvo se instinktivno hvata za svaki zvuk, bilo da je to pucketanje vatre, zov ptica ili šuštanje lišća, koji će ga spasiti od te nepoznate praznine. Da, ljudi žele tišinu - ali ne previše.

Jedna od tema savremenog doba je da ljudi žude za tišinom, a ne mogu je pronaći. Saobraćajna buka, neprestano pištanje telefona, objave sa zvučnika u autobusima i vozovima i buka iz TV aparata čak i u praznim kancelarijama su neprestana gnjavaža i smetnja. Ljudska rasa se istrpljuje bukom i žudi za suprotnim - da li u divljini, na prostranom okeanu ili u nekom utočištu namenjenom miru i koncentraciji. Alen Korbin, profesor istorije, piše iz svog utočišta u Sorboni, a Erling Kage, norveški istraživač, iz svojih uspomena na bespuća Antarktike, gde su obojica pokušala da pobegnu.

Ipak, kako gospodin Korbun ističe u "Istoriji tišine", buka verovatno nije ništa veća nego ranije. Pre pneumatskih guma gradske ulice su odzvanjale zaglušujućom bukom metalnih točkova i potkovica koje udaraju po betonu. Pre dobrovoljne izolacije mobilnim telefonima, autobusi i vozovi su vrveli razgovorima. Prodavci novina nisu slagali robu u tišini već je nudili iz sveg grla, kao i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorište i opera bili su haotična mešavina uzvika podrške i neslaganja. Čak su i na selu seljaci pevali dok crnče. Danas to ne rade.

Ono što se promenilo nije nivo buke, na koji su se žalili i prethodnih vekova, već nivo smetnje koji zauzima onaj prostor koji bi tišina mogla okupirati. Drugačiji paradoks ovde vreba, jer kad tišina okupira - dubine borove šume, golu pustinju ili naglo napuštenu sobu - često se doživljava kao nervirajuća umesto dobrodošla. Strepnja se ušunjava; uho se instinktivno kači za sve, tinjanje vatre, ptičji poj ili šušanj lišća, koji će ga spasiti ove nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne toliko.

Uvek aktuelna tema, barem u razvijenom svetu, jeste ta da ljudi žude za tišinom, a ne mogu da je imaju. Buka saobraćaja, neprekidna zvonjava telefona, digitalna obaveštenja u autobusima i vozovima, televizori koji dreče i u praznim kancelarijama. Ljudska vrsta sebe iscrpljuje bukom i vapi za njenom suprotnošću, tražeći je u divljini, na prostranstvu okeana ili u nekom utočištu posvećenom miru i koncentraciji. Alan Korbin, profesor istorije, piše o svom izbeglištvu u Sorbonu, a Erling Kage, norveški istraživač, o sećanjima na puste prostore Antarktika, gde su obojica pokušali da pobegnu.

Pa ipak, kao što ističe gospodin Korbin u „Istoriji tišine”, buke verovatno nema više nego što je nekada bilo. Pre pneumatskih guma gradske ulice su bile ispunjene zaglušujućim čangrljanjem točkova s metalnim okvirom i udarcima potkovica o kamen. Pre nego što su se ljudi dobrovoljno osamili svojim mobilnim telefonima, autobusi i vozovi odzvanjali su od razgovora. Prodavci novina nisu pravili od njih neme gomile, već su ih reklamirali iz sveg glasa, isto kao i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. U pozorištu i operi vladao je haos od uzvika i podrugljivih povika na glumce i igrače. Čak su i seljaci pevali dok su rintali u polju. Danas ne pevaju.

Ono što se promenilo nije toliko nivo buke, na koji su se ljudi žalili i u prethodnim vekovima, već nivo rasejanosti koja zauzima prostor koji bi tišina mogla da zauzme. Ovde leži još jedan paradoks, jer kada tišina zaista ispuni prostor - duboko u borovoj šumi, u pustinji ili iznenada praznoj sobi - često ispadne da više nervira nego što je dobrodošla. Tada se ušunja strava; uho se „hvata” za bilo kakav zvuk - pucketanje vatre, zov ptica ili šuškanje lišća, bilo šta što će ga spasiti od ove nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne toliko.

Tema doba, barem u razvijenom svijetu, jeste da ljudi žude za tišinom ali je ne mogu naći. Buka saobraćaja, neprestano pištanje telefona, digitalne objave u autobusima i vozovima, i treštanje televizora čak i u praznim kancelarijama predstavljaju beskrajno maltretiranje i ometanje. Ljudska rasa se iscrpljuje bukom i čezne za njenom suprotnošću - da li u divljini, na širokom okeanu ili u nekom utočištu namjenjenom miru i koncentraciji. Alejn Korbin, profesor istorije, piše iz svog pribježišta u Sorbonji, a Erling Kage, norveški istraživač, iz svojih sjećanja na pustoši Antarktike, gdje su obojica pokušala pobjeći.

No ipak, kao što gospodin Korbin ističe u „Istoriji tišine“, danas vjerovatno nema ništa više buke nego što je bilo prije. Prije pneumatskih guma, gradske ulice su bile pune zaglušujućeg čangrljanja metalom oivičenih točkova i kloparanja konjskih kopita po kamenju. Prije dobrovoljne izolacije na mobilnim telefonima, autobusi i vozovi odzvanjali su razgovorima. Prodavači novina nisu ostavljali svoje proizvode u nijemoj gomili već su ih reklamirali na sav glas, kao što su radili i prodavači trešanja, ljubičica i svježe skuše. Pozorišta i opere bili su haos ispunjen navijanjem i ruganjem. Čak i na selu, seljani su pjevali dok su kulučili.

Ono što se promijenilo nije toliko nivo buke, na koji su se i prethodne zemlje takođe žalile, nego nivo rastrojenosti, koja zauzima prostor u koji bi tišina mogla prodrijeti. Ovdje se nazire još jedan paradoks, jer, kada tišina zapravo prodre - u dubinama borove šume, u goloj pustinji, u iznenadno napuštenoj sobi - ona se često pokaže kao mrska a ne dobrodošla. Strah se potkrade; uho se instinktivno usredotoči, da li na tinjanje vatre ili zov ptice ili pak na šuštanje lišća, na bilo šta što će ga spasiti od te nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu ali ne baš toliko.

Tema našeg doba, barem u razvijenom svetu, jeste to da ljudi čeznu za tišinom, a ne mogu da dođu do nje. Buka saobraćaja, neprestano oglašavanje telefona, digitalno objavljivanje u autobusima i vozovima, televizori koji dreče čak i u praznim kancelarijama, predstavljaju beskonačnu agresiju i smetnju. Čovečanstvo se iznuruje larmom i žudi za njenom suprotnošću—bilo u divljini, na širini okeana ili u nekom utočištu posvećenom mirovanju i koncentraciji. Alen Korbin, profesor istorije, iz svog pribežišta u Sorboni i Erling Kage, norveški istraživač, pišu o svojim uspomenama na divljinu Antarktika, gde su obojica pokušala da pobegnu.

Pa ipak, kao što g. Korbin ističe u "Istoriji tišine", buke verovatno nema više sada nego ranije. Pre gumenih točkova, gradske ulice su bile pune zaglušujućeg zveketa okovanih točkova i konjskih potkovica po kamenu. Pre namernog izolovanja na mobilnim telefonima, autobusi i vozovi su odzvanjali od razgovora. Prodavci novina nisu ostavljali svoju robu kao nemu gomilu, već su je nudili iz sveg glasa, takođe i prodavci trešanja, ljubičica i sveže ribe. Pozorište i opera bili su haos od uzvika hvale i podrugljivog dobacivanja. Čak i na selu, seljaci su pevali dok su radili. Sada više ne pevaju.

To što je sada drugačije nije toliko jačina zvuka, na koju su se u ranijim vekovima takođe žalili, već nivo ometanja, koje zauzima prostor u koji bi mogla da prodre tišina. Tu se pomalja još jedan paradoks, zato što kada prodre—u dubini borove šume, u goloj pustinji, u iznenada napuštenoj sobi—često se pokaže da tišina uznemiruje, da nije dobrodošla. Prikrade se strah; uho se instinktivno usmeri na bilo šta, pucketanje požara, zov ptice ili šuštanje lišća, što bi ga spasilo od te nepoznate praznine. Ljudima treba tišina, ali ne baš toliko.

Tema veka, bar u razvijenom svetu, jeste, da ljudi čeznu za tišinom, a ne nalaze je. Saobraćajna buka, neprestana zvonjava telefona, digitalne objave u autobusima i vozovima, televizori, koji trešte čak i u praznim kancelarijama predstavljaju stalnu paljbu i ludilo. Ljudska rasa sama sebe icrpljuje bukom, a čezne za njenom suprotnošću - bilo u divljni, na pučini okeana ili u povlačenju u tišinu i koncentraciju. Alain Corbin, profesor istorijen piše o svom bekstvu u Sorbonu, a Erling Kagge, norveški istraživač, o svom sećanju na pustoš Antarktika, gde su obojica pokušala da pobegnu.

A sada, kako gospodin Corbin ističe u "Istoriji tišine", verovatno, nema mnogo više buke, nego što je bilo. Pre pneumatskih guma, gradske ulice su bile ispunjene odzvanjanjem točkova sa metalnim obručem i potkovica po kamenu. Pre svojevoljne izolacije sa mobilnim telefonima, u autobusima i vozovima su se čuli razgovori. Prodavci novina nisu svoju robu ostavljali na nemuštim gomilama, već su ih veoma glasno reklamirali, a tako i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorišta i opere su bili u haosu uzvika i glasnog razgovora. Čak i na selima su seljaci pevali uz druženje. Danas ne pevaju.

Ono što se promenilo, nije toliko nivo buke, na koju su se ranijih vekova takođe žalili, već stepen odvraćanja, koji zauzima prostor, koji bi mogla da zauzme tišina. Tu se pojavljuje još jedan paradoks, jer kad ona zauzme neki prostor - u dubini borove šume, u goloj pustinji, u iznenada napuštenoj prostoriji - ona nas često nervira, više nego što joj se radujemo. Od straha se ježimo; uho se instinktivno kači za bilo šta, bilo da je to pucketanje vatre, cvrkut ptica, ili šuškanje lišća, koje bi ga spaslo od te nepoznate praznine. Ljudi žele tišinu, ali ne previše.

Jedna od glavnih tema ovoga doba, ili u najmanju ruku u razvijenim delovima sveta, je žudnja ljudi za tišinom i nemogućnost pronalaženja iste. Saobraćajna buka, neprestana zvonjava telefona, digitalna obaveštenja u autobusima i vozovima i treštanje televizora, čak i iz praznih kancelarija, su večna šteta i smetnja. Ljudska vrsta iscrpljuje samu sebe bukom dok žudimo za njenom pukom suprotnošću—bila ona u divljini, u velikom okeanu ili u nekom odmaralištu posvećenom tišini i koncentraciji. Tako pišu Alen Korbin (Alain Corbin), profesor istorije, iz svog utočišta koje je pronašao u Sorbon Univerzitetu (Sorbonne University) i Erling Kaga (Erling Kagge), norveški istraživač, koji piše o svojim sećanjima na ogromne nenaseljene delove Antarktika, kuda su obojica pokušali da ostvare svoj beg.

Ipak, kao što gospodin Korbin ističe u ,,Istoriji tišine” (A History of Science), buke verovatno nema više nego što je i inače bilo. Pre pneumatskih guma, gradske ulice su bile pune zaglušujućeg zveketa guma oivičene metalom i udara konjskih potkovica o kameno tlo. Pre svojevoljne izolacije u mobilnim telefonima, autobusi i vozovi su odzvanjali razgovorima. Prodavci novina nisu ostavljali svoju robu u nemuštim gomilama, već su vikali iz petnih žila da ih prodaju, kao što su to radili i prodavci trešanja, ljubičica i sveže skuše. Pozorište i opera su bili puni urlika odobravanja i negodovanja. Čak i na selu, seljaci bi pevali dok su radili teške poslove. Oni, sada, više ne pevaju.

Ono što se promenilo i nije toliko taj stepen buke, o kom se ljudi žale već vekovima unazad, već stepen smetnji koje zauzimaju onaj prostor koji bi mogla ispuniti tišina. Ovde se nazire još jedan paradoks, zato što kada tišina ispuni taj prostor—u dubini borove šume, u ogoljenoj pustinji, u najednom ispražnjenoj prostoriji—često se pokaže da je ona uznemiravajuća više nego što je dobrodošla. Strah se ušunjava; uho se instiktivno usredsredi na bilo šta, bilo to šištanje vatre ili ptičije vabljenje ili šuštanje lišća, što će ga spasiti od ovog nepoznatog ništavila. Ljudi žele tišinu, ali ne baš toliku.

Tema današnjeg doba, bar u razvijenom svetu, je ljudska žudnja za tišinom i istovremena ne mogućnost da je dosegnu. Buka saobraćaja, neprekidno zujanje telefona, digitalizovana obaveštenje u autobusima i vozovima, treštanje televizora cak i u praznim kancelarijama, sve to neprestano napada i rastrojava pažnju. Ljudska rasa iscrpljuje samu sebe neprekidnom bukom dok istovremeno žudi za suprotnim – nezavisno da li za divljinom, širinom okeana ili životom u povučenosti posvećenoj miru i koncentraciji. Alan Korbin, profesor istorije, piše iz svog utočista u Sorboni, i Erling Kage, norveški istraživač, iz svojih memorija o Antarktičkoj pustinji, gde su obojica pobegla.

Pa opet, kako gospodin Korbin ističe u «Istoriji tišine», verovatno danas nema više buke nego što je bilo nekada. Pre pneumatskih guma, kamene gradske ulice su bile pune zaglušujuće buke od točkova sa metalnim platinama i od potkovica. Pre nego što su mobilni telefoni doveli do dobrovoljne izolacije, autobusi i vozovi su bučali od glasnih razgovora. Ni prodavači novina nisu bili nemi, vec su svoje proizvode oglašavali što su glasnije mogli, isto kao i prodavači trešanja, ljubičica, i svežih skuša. Pozorišta i opere su bila haotična mesta u kojima se sobstveno mišljenje glasnog izražavalo. Čak i na selu su seljaci tokom svog rada pevali. Danas više ne pevaju.

Ono što se promenilo nije toliko nivo buke, na koju su se i ljudi u prošlom veku takođe žalili, već stepen distrakcije koja zauzima prostor u kome bi tišina mogla da prodre. Ali tu se pojavljuje još jedan paradoks, tišina koja prodre – u dubini borove šume, u goloj pustinji, u izenenadno ispražnjenoj sobi, često se dočekuje sa iritacijom umesto dobrodošlicom. Strah se uvuče; sluh se instiktivno pricvršćuje za sve sto bi moglo biti spas od nepoznate praznine, ne zavisno da li se radi o požaru, ptičjem cvrkutanju ili šuštanju lišća. Ljudi žele tišinu, ali ne baš toliko.